Анализа дискурса, 26/04/2010
Претходни дискурси: идеја интертекстуалности
Сваки дискурс ослања се на претходне; увек понављамо оно што су други људи већ рекли, и на начин на који су рекли, и тумачимо оно што чујемо/ читамо у складу са већ постојећим очекивањима о значењу изговорених/ написаних исказа. Не постоје апсолутно оригинални дискурси, а када би и постојали, било би немогуће разумети их. Када креирамо сопствене дискурсе, користимо већ постојеће фразе (понекад их називамо клишеима), структурне формуле, стилове, комуникативне ситуације, типове текста, наративне заплете и сл. Нове ситуације, нове врсте текстова (на пр. имејлови) захтевају и нове комбинације старих комуникативних структура и стратегија. Понављање и варијација (тј. чињеница да се стари текстови/ дискурси прилагођавају новим контекстима) јесу основни принципи на којима функционише дискурс.
Идеја интертекстуалности. Интертекстуалност је термин којим означавамо везу између текстова и претходних текстова. Анализа дискурса позајмила је интересовање за овај проблем од руског лингвисте Михајла Бахтина (), чији су радови из књижевне теорије (посебно историје романа) постали познати на западу тек осамдесетих година (он је писао педесетих); нарочито је важна његова идеја о ''дијалошким'' квалитетима текста и ''хетероглосији'' (вишејезичју), тј. начинима на које се различити гласови (односно различити начини говора, погледи на свет, теме) трансформишу и поново користе сваки пут када се нешто ново напише.
Бахтин је постао познат на западу захваљујући радовима француске филозофкиње и теоретичарке књижевности Јулије Кристеве. Њој дугујемо термин ''интерекстуалност'', којим је она означила начине на које се текстови и дискурси уграђују у друге текстове и дискурсе. Она је разликовала хоризонталну интертекстуалност (тј. начин на који се текстови уграђују у текстове који им непосредно претходе или следе, на пр. у разговору често користимо изразе и фразе свог саговорника или саговорнице) и вертикалну интертекстуалност (односи се на све текстове повезане одређеном парадигмом, тј. који припадају истој или сличним категоријама, на пр. постмодерна пародија бајке, као књижевни жанр, може позајмити и трансформисати заплете и карактере класичне бајке и помешати их са савременим текстовима, на пр. ликовима из ситкома или стрипова и сл.)
Један од Бахтинових термина који је присвојила анализа дискурса јесте и појам ''присвајања'' (appropiation); у питању је чињеница да људи (слично као деца која усвајају језик) слушају и позајмљују дискурзивне елементе од других, усвајају их и чине својима. Тако имитација постаје извор сопствених језичких ресурса за исказивање значења. Присвајање може бити свесно употребљена стратегија (на пр. када продавачица користи акценат муштерије коју се нада да ће привући)
Разматраћемо значај понављања, односно интертекстуалности, почев од најмањих облика понављања у дискурсу; у питању су начини на који они који говоре и пишу позајмљују, прилагођавају и поново користе речи, изразе и структуре од својих претходника. Затим ћемо прећи на сложеније форме понављања, као што су стилови, регистри, жанрови, фабула.
Понављање у разговору. Ова врста понављања веома је честа. Постоје и различити термини који означавају различите врсте понављања, на пр. алитерација (коришћење низа речи које почињу истим гласом), паралелизми (понављање граматичких структура), хијазам (понављање у којем је промењен редослед елемената) итд. Ова понављања могу служити посебним реторичким циљевима, али јављају се, мада мање свесно, и у свакодневној конверзацији. У неким врстама интеракције, понављање је посебно важно, као на пр. у односу психотерапута и пацијента. Може имати разна значења у разговору; може означавати подршку, знак да саговорник слуша и прати оно што му се говори, може означавати проблеме у комуникацију и сигнализирати потребу да се они превазиђу, може помоћи развоју разговора и дати времена саговорницима да разраде своје интервенције, може бити знак презира, омаловажавања, неслушања и много тога још. Иако је употреба пословица, псовки, поздрава и других вербаних формула културно условљена, саме формуле као средство изражавања јесу универзалне.
Регистар. Још један важан вид интертекстуалности. Обично се дефинише као скуп лексичких и граматичких елемената који карактеришу одређени дискурс. Одређене комуникативне ситуације које се редовно понављају у друштву (у смислу да укључују исто окружење, учеснике, комуникативне функције итд), временом развију одређене обрасце језичке структуре и употребе које их јасно идентификују и одвајају од других сличних ситуација, на пр. академски, правни, медицински регистар и сл. Овакве ситуационо одређене језичке варијетете могуће је научити и подучавати друге. Да би се описао одређени регистар, морају се описати следећи елементи: ситуација у којој се регистар користи и језичке карактеристике регистра. Ово није нимало лако, будући да се комуникативне ситуације никада у потпуности не поклапају са претходним. Оне које су институционализоване и у којима су правила понашања строго кодификована, карактерише стабилан регистар који се споро и тешко мења (на пр. правни). Неки други регистри су отворенији и флуиднији, подложнији променама (на пр. породични). Стил, пак, означава говорников степен свести о језичкој употреби, тако да је за очекивати да нећемо исто говорити са пријатељима и са својим банкаром или лекаром.
Жанр. Овај термин има дугу трдицију у студијама књижевности, где означава типове књижевног текста у зависноти од тога како је у њима представљен свет (три основна жанра су епски, драмски и поетски). Ово устаљено значење термина доведено је у питање када су откривене друге књижевне традиције, различите од европске, где ова жанровска подела не функционише на исти начин. У анализи дискурса, жанр дефинишемо као конвенционалне језичке форме повезане са конвенционалним приликама или сврхама. То су релативно фиксирани типови текста као што је љубавно писмо, писмо препоруке, curriculum vitae, чланак у научном часопису, итд. Неки жанрови су веома строго структурирани, као на пр. сонет или хаику поезија, док су други отворенији. За стварање жанровског текста/ дискурса неопходно је претходно знање о карактеристикама тог жанра (тако на пр. студенти уче како се пише апстракт научног рада или семинарски рад), али свака нова употреба одређеног жанра неминовно је креативна и временом може довести до промене саме структуре жанра (на пр. када на професоркино писмо препоруке одговорите писмом захвалности, чиме професоркину препоруку из њене радне обавезе претварате у услугу коју вам чини).
Да бисте описали одређени жанр, морате описати форму његових текстова, контекст у којем је релевантан, знање које је неопходно за стварање текстова у одређеном жанру, како жанр функционише у интеракцији, тј. како људи користе одређени жанр за стварање нових текстова, категоризацију ситуација и како жанр доприноси одржавању статуса кво или промени у друштву.
Фабула и кохерентност. Овде се треба подсетити да дискурс не само да је одређен нашим поимањем света, већ истовремено и утиче на њега. Зато је за наше индоевропско поимање тока догађаја карактеристична узрочно-последична веза, а догађаји се типично представљају хронолошки, баш како је саветовао Аристотел у својој Поетици (где он даје детаљна упутства за структурирање класичне грчке трагедије, али његова правила потичу од емпиријске, дескриптивне анализе). Аристотел показује да фабула сваке трагедије почива на одређеним заједничким семантичким структурама; дакле, постоје уобичајени начини писања трагедије који је чине кохерентном и који публици помажу да разуме њено значење (сетити се јединства места, времена и радње...). Међутим, неке друге културе имају различито поимање времена и стварности, те тако у њиховим фабулама не постоје узрочно-последичне везе, нити догађаји морају да следе хронолошки (на пр. у јаванским драмама).
Важно је истаћи да је у креирању дискурса подједнако немогуће и потпуно понављање претходних дискурса (свака комуникативна ситуација је јединствена), али и потпуна иновативност (јер би било немогуће разумети дискурс који се не ослања нинашта познато).
