Недељковић
Велики писци научне фантастике: Мајкл Коуни – in memoriam
ДРУГА ЛЕТА,
ДРУГА МОРА
Британско-канадски писац Мајкл Коуни (Michael Greatrex Coney, 28. септембра 1932. – 4. новембра 2005; необично је то средње име, зар не, оно би у преводу са енглеског, и латинског, значило “велики краљ”) неко време је био становник Бирмингема, у Енглеској, и био је књиговођа, али му тај живот није “лежао” па је он убрзо дао оставку и отворио кафић, паб; нешто касније, одселио се – далеко. Заправо је своја најбоља дела испланирао или написао док је живео на Западноиндијским острвима, и то у архипелагу Мали Антили, конкретно на острву које је још увек британско а зове се Антигва (West Indies, Lesser Antilles, Antiqua) где је имао и водио један мали обалски ресторан. Какво би расположење требало да влада у том амбијенту јужних мора показује нам предивна песма “Залив Мантиго” (Montego Bay) коју на нeту имате у извођењу “Бич Бојса” (Beach Boys) и других. Али, одатле се Коуни (са својом женом Дафни, Daphne) одселио, а ресторан продао, жалећи се да у том друштвеном амбијенту он, као белац, није био претерано добродошао. Кад се 1973. коначно настанио у Канади, где су он и Дафни узели и држављанство, запослио се у Шумској служби (Forest Service). Био је то, очигледно, човек који је волео да буде у близини природе.
Написао је петнаестак романа, углавном СФ, међу којима се истичу Бронтомек! (Brontomek!, 1976, British Science Fiction Award in 1977) и Девојка са симфонијом у прстима (The Girl with a Symphony in her Fingers, 1975). Био је номинован, 1995. године, за награду “Небула”, за новелету “Чај и хрчци” (“Tea and Hamsters”). Али његово најбоље, најуспешније дело је предивни роман Здраво, лето, збогом (Hello Summer, Goodbye, 1975, српско издање код “Народне књиге” 1984; био је то можда најбољи британски – ако је британски – СФ роман 1970-тих година; касније је Коуни писао и наставак овог романа, али га није објавио).
Сви ми, у свом животу, кажемо “Здраво!” свом лету, и учествујемо у овом дивном универзуму, само једном; а онда кажемо збогом. А роман Здраво, лето, збогом је о једној далекој планети где становници, углавном слични нама, имају посла са морем које се повремено, сваког лета, згушњава, добија већу специфичну тежину и вискозност, постаје малтене желатинасто – постаје “грум” (то се изговара са дугим “у”); тада на површину долазе и другачије морске животиње, што је рибарима јако добро познато, тада се давно потонули једрењаци привремено дижу са дна, и тада је врло лепо бити млад. Није то море баш живо као Соларис, али у понечему подсећа на Соларис (Станислава Лема) јер обухвата своју планету и тим својим специјалним карактеристикама диктира услове живота на њој... А протагонисти су врло млади, због чега је ово и омладински роман: момак по имену Алика Дроув (Drove; оно “Алика” је топоним, а то њима служи као презиме) и девојка по имену Палахакси Смеђеока (Palahaxi Browneyes; Палахакси је град, та реч је њој презиме). Они живе у једној парламентарној монархији, не много демократској нити поштеној; политичари су прилични лопови, тамо. Дроув је из владајућих друштвених слојева, а Смеђеока није, она је ћерка једног власника кафића, па то не слути ни на какву трајност њихове везе. Тог лета, партијци, привилеговани, се повлаче у једну огромну подземну тврђаву, окружују се војском, жичаном оградом, топовима, довлаче залихе конзервиране хране, али, и горива потребног за грејање, зашто? Она се једног дана сазна географска и астрономска чињеница да њихов свет неизбежно улази, по једном у сваких неколико хиљада година, у велику зиму која ће потрајати четрдесет година. То доба је дошло баш сад. Предстоји четрдесет година беспрекидне љуте зиме. Без иједне кише. Тада обичан народ, цело обично становништво, остављено на површини, мора умрети, не толико због хладноће колико због глади. Hello, summer. Goodbye…
У тврђави, као у некој јазбини, има места и хране и грејања заправо само за најповлашћеније. Има за Дроува...
(крај)
