Периферна интравенска канила

Периферна интравенска канила

Увод

Венски приступ представља једну од основних компоненти неге пацијената, како у болничким, тако и у амбулантним условима. Сигуpан и сврсисходан венски приступ је од значаја у свакодневној пракси и са развојем техничких средстава и све већим потребама, тај значај стално расте. Какав ће бити венски приступ, зависи од потреба пацијента, типа инфузије, њеног трајања и учесталости, предности и мана.

ИНТРАВЕНСКА ТЕРАПИЈА

Интравенска терапија подразумева континуирану, интермитентну или болус примену лекова и раствора (кристалоида, колоида и комбинација течности ) интравенским путем.

Индикације за интравенску терапију

·  Постизање брзог терапијског ефекта лека

·  Избегавање бола и/или иритације супкутаног ткива при супкутаној или интрамускуларној апликацији појединих лекова

·  Нетолеранција гастроинтестиналног тракта на ординиране лекове и растворе

·  Немогућност апсорпције неких лекова кроз гастроинтестинални тракт или њихова нестабилност у присуству хлоридне киселине

·  Немогућност апликације лека другим путем

·  Контролисање брзине давања лека и/или примена лека у интермитентној или континуираној инфузији

Интраваскуларне каниле

Интраваскуларне каниле уводе се у вене или артерије, кроз периферне или централне крвне судове у дијагностичке ( узимање узорака крви, очитавање централног венског притиска...) и терапијске ( надокнада течности, крви, апликације лекова...) сврхе. Интравенска канила је флексибилна цевчица која садржи иглу (као водилицу), што се уводи у крвни суд на периферији. Канила је навучена на иглу, те кад су заједно уведени у вену, игла се извлачи напоље. Пластична цевчица израђена је од неиритирајућег материјала, стога није фактор диспозиције за стварање тромба око ње. На спољашњој страни каниле налази се пластични наставак у облику крила за фиксацију на кожи, главни наставак за прикључење система од инфузије или шприца, и зависно од произвођача, још један наставак - вентил. Предност присутности оваквог помоћног наставка на канили огледа се у могућности примене терапије без контакта са крвљу на главном отвору или интерференције са континуираном инфузијом. На главном и помоћном наставку налазе се чепићи за затварање са функцијом спречавања отицања крви и заштите од инфекције . Интравенска канила је катетер који се уводи у вену због потребе бржег, лакшег и ефикаснијег приступа венском путу. Треба имати у виду да често живот пацијента може зависити од венског приступа, односно могућности брзе надокнаде изгубљене крви или апликације неопходног медикамента.

Периферна канилација

Периферна канилација обезбеђује приступ за интравенску апликацију лекова, надокнаду течности/ компоненета крви или парентералну исхрану. Канила се по правилу поставља за краткотрајну терапију исто као и за болус ињекције или једнократну инфузију у дневним болницама.

Инсерција венске каниле захтева знање о самом производу, техници инсерције и потенцијалним компликацијама.

Избор венске каниле зависи од дужине трајања терапије, врсте лека и стања пацијента. Венска канилација је најчешћа инвазивна процедура која се изводи на болничким одељењима.

Одређивање места венепункције

Пре венепункције донети одлуку о одабиру одговарајућег места увођења и врсти каниле за сваког пацијента.

Фактори који утичу на овај одабир су:

·  врста раствора који ће се користити

·  дужина давања интравенске терапије

·  болесниково опште стање и уочљивост вена

·  умеће и спретност медицинске сестре која пласира канилу

Погодна вена је она која је напета, равна, без зализака да би се осигурало лагано увођење каниле у лумен. Залисци се палпирају као ситне квржице у венама или се могу визуелизовати на бифуркацијама. Одабрана вена се палпира са циљем утврђивања њене еластичности као и потребе да се искључи присуство чворића који би могли упућивати на претходну тромбозу. Вене око зглобова нису погодне за венепункцију јер је на тим местима повећан ризик за механички флебитис а инфузија тече интермитентно због пацијентовог покрета. Одабрано место не би требало да угрожава покретљивост екстремитета. Вене избора су вене екстремитета (периферне вене). Због лаког приступа и пункције вене горњих екстремитета се највише користе. То су вене руке и шаке. У ту сврху се пунктирају вена цефалика, вена басилика и дорзалне метакарпалне вене. Поред њих могу се пунктирати још и вена интермедиа кубити, вена интермедиа антебрахи, вена медиана цефалика и вена медиана басилика.

Вена цефалика (vena cephalica) је латерална поткожна вена руке. Почиње на радијалној страни из поткожне венске мреже на корену шаке. Прати латерални руб подлактице, прелазећи по мало на палмарну страну. У висини лакта и на подлактици налази се спреда. Величина и позиција чине је погодном за давање трансфузије. Погодна је за увођење канила већих промера. У дисталном делу нарочити бити обазрив због протезања радијалног нерва.

Вена базилика (vena basilica) је медијална поткожна вена руке. Почиње на улнарној страни из венске мреже на корену шаке. Пружа се уз медијални руб подлактице и по мало прелази на палмарну страну. Затим се спреда наставља преко лакта у надлактицу. У предњој кубиталној регији цефаличну и базиличну вену спаја vena intermedia cubiti. Она се пружа од дистално и латерално према проксимално и медијално. Често се у поткожној венској мрежи на предњој страни подлактице издиференцира vena intermedia antebrachii.

Матакарпалне вене су доступне, уочљиве и лако се палпирају. Погодне су за давање инфузије јер канила лежи равно између метакарпалних костију које чине природни жлеб. Венепункција ових вена је контраиндикована код старијих особа због смањеног тургора и губитка поткожног ткива, што доводи до тешкоћа у стабилизацији вене и дужем увођењу каниле.

слика 1

слика 2

Контраиндиковано је пласирање :

·  Склеротичне вене

·  Вене отечене или повређене руке или шаке

·  Болесници са мастектомијом или променама које су последица мастектомије

·  Опекотине

·  Артериовенске фистуле

Поновљене венепункције вршити проксимално од већ коришћене или повређене вене. По могућности пунктирати други екстремитет и то избором најдисталније адекватне вене.

Материјал за периферну венепункцију

·  Интравенска канила различитих гејџа (14, 16, 18, 20, 22, 24,26)

·  70 % алкохол

·  Есмархова повеска

·  Тупфери од вате

·  Бризгалица од 5 мл

·  Игле

·  0,9 % NaCl

·  Стерилна провидна полупропустљива фолија

Слика 3

МАТЕРИЈАЛ ЗА ПРИПРЕМУ МЕДИЦИНСКЕ СЕСТРЕ ЗА ИНТЕРВЕНЦИЈУ

Антисептик за дезинфекцију руку и хигијенске рукавице.

МАТЕРИЈАЛ ЗА ПРИПРЕМУ ПАЦИЈЕНТА ЗА ИНТЕРВЕНЦИЈУ

Мушема, папирна вата и маказе.

МАТЕРИЈАЛ ЗА ДОКУМЕНТОВАЊЕ ИНТЕРВЕНЦИЈЕ

Сестринска листа праћења периферне интравенске каниле, шеме регија за пласирање периферне интравенске каниле и хемијска оловка.

МАТЕРИЈАЛ ЗА БЕЗБЕДНО ОДЛАГАЊЕ НАСТАЛОГ ОТПАДА

Контејнер за оштре предмете, контејнер са уметнутом жутом кесом за инфективни отпад и бубрежњак за комунални отпад. Материјал за безбедно одлагање насталог отпада - сместити испод нивоа материјала припремљеног за извођење интервенције.

Увођење интравенске каниле

Увођење интравенске каниле се одвија у 4 корака:

·  дезинфекција коже

·  стабилизација вене

·  метода пункције

·  увођење каниле у лумен вене

Код увођења интравенске каниле, највећи ризик за инфекцију представља флора коже. Центар за контролу болести препоручује прање коже сапуном, ако је видљиво неочишћена, те након тога дезинфекција у 70 %-тном алкохолу кружним покретима од центра према споља у трајању од барем 30 секунди. Такође се препоручује да промер дезинфекционе зоне око места инсерције износи у пречнику 4-5 цм. Да би дезифицијенс био делотворан и осигурао коагулацију микроорганизама, дезинфекциона зона се мора сушити барем 30 секунди. Једном дезинфикована кожа не сме се поново додиривати. Бријање пре увођења интравенске каниле узрокује микроабразије које се могу колонизовати бактеријама, док депилацијске креме могу узроковати алергијске реакције на кожи. Зато се, уколико је неопходно, препоручује шишање длака маказама. Већина аутора се слаже да је дезифицијенс којим се дезинфикује кожа, довољан и за дезинфекцију длака.

Стабилизација коже и вене је најважнији елемент који осигурава нежну и безболну венепункцију.

Постоји више начина извођења:

·  Палцем испод места инсерције кожа се затагне према доле

·  Длан се постави испод руке пацијента, кожа се затегне према доле палцем и кажипрстом обострано

·  Вена се „ растегне“ између палца и кажипрста

Стабилизација вене се одржава док канила није сасвим у вени, јер у супротном може доћи до руптуре вене и стварања хематома.

Основне методе пункције вене

Директна метода - канилом се кроз кожу улази директно у вену. Предност се огледа у тренутном уласку у венски крвни суд, али код малих, крхких вена ова метода може узроковати њену руптуру.

Индиректна метода - канилом се улази под кожу паралелно крај вене, нежно се заокрене у страну и улази у лумен кроз бочни зид. Ова метода је корисна код вена којима је видљив и доступан палпацији кратак сегмент.

Поступак увођења интравенске каниле

·  Припремити потребан материјал, проверити амбалажу и рок трајања

·  Идентификовати пацијента

·  Представити се

·  Објаснити пацијенту поступак

·  Опрати руке, дезинфиковати, навући рукавице

·  Екстремитет пацијента ставити на чврст ослонац и испод руке поставити мушему прекривену папирном ватом или компресом

·  Поставити Есмархову повеску 10 цм изнад убодног места

·  Проценити и одабрати адекватну вену

·  Дезинфиковати кожу око убодног места и оставити да се осуши

·  Скинути заштитни поклопац са каниле и визуелно утврдити исправност

·  Фиксирати вену мануелном тракцијом коже неколико сантиметара испод одабраног места венепункције

·  Под углом од 15-30 степени извести венепункцију

·  Сачекати први поврат крви у коморицу за поврат игле водилице

·  Када је врх каниле у вени, повлачи се мандрен, уколико је у крвном суду кроз лумен каниле истиче крв

·  Тада се мандрен постепено извлачи а канила уведе до краја у вену

·  Отпустити повеску

·  Помоћу бризгалице са 0,9 % физиолошким раствором канила се прошприца и на тај начин се контролише да ли је канила у вени

·  Канила се фиксира и прикључује бризгалица, помоћу које се убризгава лек или систем за инфузију уколико је потребно

·  Уколико се одмах не даје лек, канила се затвара оригиналним стерилним затварачем

Слика 4 Пласирана канила

Одржавање периферне интравенске линије

Одржавање периферне интравенске линије подразумева редовно праћење, периодичну замену материјала за превијање, замену инфузионог сета и раствора, одржавање проходности, мењање материјала за превијање сваких 48 сати или сваки пут када је навлажен, запрљан или не пријања добро, мењање система за инфузију сваких 12-24 сата, по потреби мењање раствора за инфузију, мониторинг убодног места свака 2 сата (осим ако другачије није назначено), мењање места за венепункцију на сваких 48-72 сата.

Компликације периферне венске канилације

Интравенска терапија предиспонира развоју како локалних тако и системских компликација, а за последицу имају пораст стопе морбидитета, морталитета и пролонгирану хоспитализацију.

Локалне компликације

Локалне компликације које медицинска сестра мора да препозна и учествује у њиховом збрињавању су флебитис, инфилтрација и екстравазација.

Флебитис

Флебитис представља запаљење унутрашњег слоја вене и може бити механички, хемијски и бактеријски. Механички флебитис је последица померања каниле или иритације унутрашњег зида вене. Хемијски флебитис изазивају кисели лекови и раствори, хиперосмоларни раствори или поједини антибиотици. Бактеријски флебитис је последица непоштовања принципа асептичног рада.

Знаци флебитиса на месту инсерције венске каниле су: блага осетљивост или бол, еритем, оток, локално повишена температура, индурација при палпацији вене.

Развој флебитиса је чешће удружен са временом задржавања венске каниле и врстом лека који се апликује. Ризик се смањује разблаживањем, као и споријим давањем лека и ротацијом места инсерције свака 48 до 72 сата.

Инфилтрација

Инфилтрација се дефинише као ненамерна апликација не-весикантног лека или раствора у околно ткиво уместо намеравани крвни суд. Може бити: комплетна (када је канила ван зида вене), присилно комплетна (када је канила прошла кроз зид вене приликом инсерције) и делимична (када је само врх каниле у вени, односно када зид крвног суда није око каниле, допуштајући лагано цурење садржаја у супкутано ткиво).

Инфилтрација се утврђује на основу следећих знакова и симптома:течност која истиче у ткиво доводи до стварања отока око места инсерције венске каниле, вишак течности може „ цурити“ кроз венепункторно место, кожа на додир је хладна и постаје блеђа и „сјајнија“, пацијент има осећај да му кожа постаје тања, ограничена је покретљивост екстремитета и присутна је нелагодност и бол.

Екстравазација

Екстравазација се дефинише као ненамерна апликација весикантног лека или раствора у околно ткиво уместо у намеравани крвни суд. Последице су тешке. Степен оштећења зависи од места екстравазације, количине и концентрације лека, изложености ткива дејству лека, као и његове способности да продре у ћелију и веже за ДНК. Улцерације се јављају током неколико дана или недеља, праћене су болом и често захтевају реконструктивну хируршку интервенцију. Некада ткивна оштећења за последицу имају и ампутацију екстремитета.

Препознавање инфилтрације и екстравазације- медицинска сестра мора бити оспособљена да правовремено препозна ране знаке и симптоме локалних компликација, посебно инфилтрације и екстравазације. Брзина инфудовања течности може указати на разлику у врсти течности која се накупља у поткожном ткиву. С обзиром да су неугодност и горући, пробадајући бол једни од првих симптома инфилтрације и екстравазације, медицинска сестра треба да информише пацијента о овим симптомима и да га замоли да јој пријави појаву истих.

Превенција - основне мере превенције подразумевају поседовање актуелних знања и вештина постављања периферне интравенске каниле. Избегавати прегибна места (осим у ургентним ситуацијама), места са претходно насталим оштећењима и компромитованом циркулацијом. Вене које треба користити су дорзалне метакарпалне вене, базилична и цефалична вена. Вене доњих екстремитета код одраслих пацијената уобичајено не користити због повећаног ризика за развој емболије и тромбофлебитиса. Према правилу изабрати канилу мањег промера и дужине, која одговара одабраној вени и ординираној терапији, како би се минимизирала траума вене. Кључни моменат у раном откривању осталих компликација јесте мониторинг места инсерције. Пре давања сваке појединачне дозе весикантног лека или раствора проверити положај каниле њеним испирањем са 5-10 мл физиолошког раствора.

Збрињавање локалних компликација

Код екстравазације одмах прекинути давање лека или инфузије ако постоји и само сумња на екстравазацију. Покушати са аспирацијом онолико лека колико је могуће. Уколико се канила депласира спречава се да било каква течност касније буде дата кроз њу у ткиво, а остављајући је може се дати антидот на исто место где је екстравазиран весикант.Подићи екстремитет ради смањења локалног отока, применити антидот који локализује, неутралише и разблажује лек. У крајњем случају примењује се хируршка интервенција као што је ексцизија или мање инвазивна и ефикасна техника испирања.

Системске компликације периферне канилације

У системске компликације периферне канилације спадају: циркулаторно оптерећење, ваздушна емболија, фебрилна реакција и инфекције.

Ваздушна емболија се манифестује отежаним дисањем, цијанозом, хипотензијом, слабим и убрзаним пулсом и губитком свести.

Фебрилна реакција је последица присуства пирогених супстанци у инфузији. Испољава се наглим скоком телесне температуре, болом у леђима, главобољом, општом слабошћу и код јаче реакције васкуларним колапсом.

Инфекције могу бити локалне и системске.

Задаци медицинске сестре у нези интравенске каниле

Нега интравенске каниле подразумева:

·  спречавање инфекције

·  смањивање ризика за контаминацију

·  одржавање затвореног интравенског система са што мање прикључака

·  одржавање проходности каниле

·  спречавање оштећења каниле и осталог прибора

Приликом измене хипоалергеног фластера или прозирне фолије, потребно је прегледати место инсерције, утврдити интегритет коже те уочити могуће знакове и симптоме компликација. Фластер се одмах мења уколико је мокар, прљав или не пријања добро за кожу. Ако се канила користи интермитентно, потребно је дневно испирање хепарином или физиолошким раствором. Када венски пут више није потребан или приликом промене места инсерције, канила се депласира и одлаже у контејнер за инфективни отпад. Место инсерције се заштити сувим стерилним тупфером и примени компресија на испруженој руци 5 минута .

ЗАКЉУЧАК

Локалне компликације интравенске терапије сусрећемо у свакодневној пракси. На срећу екстравазација, као најтежа локална компликација је ретка, али често и недокументована. Упркос недовољним хуманим ресурсима у систему здравствене заштите, потребно је да само адекватно едуковане медицинске сестре буду укључене у све аспекте интравенске терапије.

Поред поседовања одговарајућег знања и вештина, постојање јасних протокола и водича добре праксе превенира и смањује учесталост компликација.

Иако знатан број медицинских сестара сматра успостављање венског пута увођењем каниле на периферији уобичајеном праксом у свом делокругу, додатна едукације је неопходна.

Успешно савладано знање и вештине, добре комуникацијске вештине, способност сналажења у изненадним ситуацијама, битни су фактор не само код успостављања венског пута, већ и у целовитој слици способне, квалитетне и успешне медицинске сестре.

Литература:

1.  Милутиновић Д, Томић С, Превенција и збрињавање лoкалних компликација интравенске терапије. Медицина данас 2010;9(1-3):79-85

2.  Милановић О. Примена стандардизованих процедура у пласирању и нези периферног венског катетера/каниле. Инспиријум.2015;200(12):8-15.

3.  Шантић А, Раденовић А. Интравенска канила. Сестрински едукацијски магазин 2011;8(1)

4.  Зелић М, Котарлић Љ. Здравствена нега деце. . Београд: Завод за уџбенике и наставна средства;1995.

5.  http://www. /wp-content/uploads/2014/05/TEHNIKA-PLASIRANJA-INTRAVENSKE-KANILE-%E2%80%93-sestrinska-procedura. pdf

6.  Слика 1 преузето са: http://www. . hr/uploads/monthly_08_2011/ccs-6723-0-85458700-1314209141_thumb. png, дана 13.09.2015. године у 00:30 ч

7.  Слика 2 преузето са: www. . hr/uploads/monthly_08_2011/ccs-6723-0-53655400-1314209148.png, дана 13.09.2015.године у 00:35 ч

8.  Слика 3 преузето са: .- И. В. канила Пилавџија Б. дана 13.09.2015.године у 00:45 ч

9.  Слика 4 преузето са: https:///images? q=tbn:ANd9GcSg8feBv7NxSAUx1WHrEv5qEBDvZ-xiz9YYrZNzOtgcFWmXsEk0,дана 13.09.2015.године у 00:40 ч