Са Аустроугарском је после 1878. године дошло и до невероватне легитимизације насиља, што ће се у Босни од тада одомаћити као потпуно уобичајено средство у решавању спорова. „На искуству рата у крашком подручју Херцеговине 1882, млади официр Конрад Хецендорф ће писати расправу како једино грубо насиље може умирити тај народ, у чијем рату учествују и жене.“[23] Још и пре доласка аустроугарске војне и цивилне управе, у Босни су припадници три вере живели одвојено и паралелно, као три различита друштва. Руски путописац Александар Гиљфердинг описује како су средином XIX века припадници све три вере у Босни живели у убеђењу како су „људи исте вере један народ и да су дужни да се узајамно помажу“.[24] Представник друге вере се често гледао као непријатељ, или, у најмању руку, према њему није грађен никакав пријатељски однос. У Босни је несумњиво постојала одлична подлога, дуго кроз историју стварана, за раст насиља и колективне агресивности. Ипак, кључни допринос усмеравању ових појава у будућности дају акције и одлуке Аустроугарске. Етнички инжењеринг којем је прибегавао званични Беч, није само подразумевао покушај стварања бошњачке нације и писање нове историје, већ и сурове одмазде према цивилном становништву и масовна пресељавања становништва с циљем осигуравања геополитичких циљева Хабзбуршке монархије. Највећу акцију масовног пресељавања муслиманског становништва аустроугарске власти су спроводиле у Подрињу, у региону источне Босне. Истовремено, на српско становништво у овом подручју су стално вршени притисци како би се исељавало у Србију. Тиме се мењала етничка слика у Подрињу, које је представљало геополитички „меки трбух“ Аустроугарске у Босни. Обе обале граничне реке Дрине насељавало је српско становништво, па је ова граница била ерозивна и пропустљива. С циљем ограничавања српског утицаја у Подрињу, аустроугарска управа ће покушати да реализује и пројекат досељавања немачког становништва у Семберију. Несрећна аустроугарска политика достићи ће свој врхунац током Првог светског рата, када се у Босни организују концентрациони логори за Србе. „Само у оном добојском било је затворено 46.000 Срба, од чега 17.000 жена и деце.“[25] Велики број Срба био је интерниран у логоре на подручју Мађарске и Чешке, где су помрли од глади или тифуса. Од босанских Хрвата и муслимана стварају се посебни одреди, такозвани Schutzcorps, који су бројали преко 11.000 припадника, а чије активности су биле везане за свакодневно терорисање српског становништва. Нешто слично поновиће се током Другог светског рата. Једина разлика биће у томе што све није било организовано у Бечу, већ у Берлину, а запажену улогу у извршавању задатака имали су хрватски усташки одреди из Хрватске (БиХ је прикључена фашистичкој марионетској Независној држави Хрватској).
Босанско-херцеговачки мухамеданци су, пратећи сопствену религијску вертикалу и историјско наслеђе, испољавали низ различитости у односу на српски, православно-хришћански корпус. Међутим, и једни и други су народ са истим кореном, чак сличним обичајима и традицијама, које потичу из јединственог сакрално-географског миљеа, а које су потом „увезли“ у исламски и хришћански „рам“. И једни и други говоре исти језик. Прављење засебног „бошњачког“ или „босанског идентитета“ се могло одвијати без радикалне антагонизације према српском. И ако би долазило до спорова и несугласица, иначе нормалних и уобичајених појава у оваквим процесима, не значи да би било и крвавих међуетничких обрачуна који су дугорочно пореметили односе.
Украјински хибридни идентитет
После победе у хладном рату, наставља се ширење НАТО-а ка истоку. Пошто су некадашње чланице Источног блока ушле у НАТО, граница овог војног савеза је стигла до Украјине. Од распада Совјетског савеза видљиви су покушаји стварања хибридног украјинског идентитета. Ипак, треба подвући да су на овај процес утицај имали и комунисти (исто као и у Босни и Херцеговини). У преписци са Мешковом и Коваљчуком, Стаљин наводи како су четири кључне одлике једне нације везане за заједнички језик, простор на којем народ живи, економски живот и „психички склад“ који произилази из особености националне културе. „Старе нације“ за њега су производ буржоазије, која је национално питање креирала на начин који јој је одговарао приликом трансформације феудалног система. Тако је појам нације остао „цементиран“ и створене су „капиталистичке нације“. Одлика капиталистичког система јесте да поред „капиталистичких нација“ постоје и „угњетаване нације“. Стаљин, дакле, као носиоца националне идеје у једном историјском периоду види буржоазију, па је у складу са тим и текући појам нације обликован од стране буржоазије. У новом историјском периоду, у којем ће бити успостављена „диктатура пролетаријата“, носилац друштвене, па тако и националне идеје биће радничка класа. Стаљин решење националног питања види у „ослобођењу“ свих нација од „угњетавача“ и силаску „капиталистичких нација“ са политичке сцене.[26] Према овој класификацији Украјинци су били „угњетавана нација“ којој је требало дозволити да се „расцвета“. У самој Украјини, овакво виђење је имало своје поклонике још од раније, а у сличан контекст се ставља и друштвено-политички ангажман Тараса Шевченка. Његова регрутација и слање у десетогодишњу војну службу у Орск и Новопетровск се тумаче као последица руског противљења буђењу украјинске националне свести[27].
Година | Број чланова | Украјинци (%) | Руси (%) | Остали(%) |
1922 | 54.818 | 23.3 | 53.6 | 23.3 |
1924 | 57.016 | 33.3 | 45.1 | 14.0 |
1925 | 101.852 | 36.9 | 43.4 | 19.7 |
1927 | 168.087 | 51.9 | 30.0 | 18.1 |
1930 | 270.698 | 52.9 | 29.3 | 17.8 |
1933 | 468.793 | 60.0 | 23.0 | 17.0 |
Табела: Украјинизација Комунистичке партије
Из свега се може закључити и како украјински идентитет може постојати само уколико се ослободи од руског. На овоме почиње најпре постепена, а затим све бржа изградња украјинског Staatsnation-a у Совјетском савезу и ствара се солидна основа за оно што ће уследити деведесетих и посебно двехиљадитих. Украјинска тежња за формирањем сопствене државе испољава се током смутног времена превирања и револуције 1917. Ипак, Централној ради (Центральна Рада) која се супротставила бољшевицима није успело да се одржи. За време бољшевика је уследио период „процеса коренизације“ (коренизация), када се промовише „украјинска култура“, развија украјински језик (стандардизација 1927-29), који постаје и службени[28]. Током трајања последње украјинске кризе, невероватно су изгледале акције рушења Лењинових споменика у Кијеву у децембру 2013, и Хмељницком у фебруару 2014. године од стране украјинских националиста. Период Лењинове власти је био погодан за агресивно украјинство и најмање што би украјински националисти могли да ураде је чување и обнављање ових споменика. Комунистичко „укорењивање украјинства“ је дало одређене резултате, што се може видети на примеру броја чланова и кандидата за чланство у Комунистичкој партији у периоду . године[29]. У току само једне деценије број Украјинаца се повећао за скоро три пута, док је број Руса опао за два и по пута. Ипак, начин на који је спровођен цео процес није могао обезбедити дугорочан резултат. Запослени у државним институцијама и школама су присиљавани да уче и користе украјински језик, а комунистичке, атеистичке власти користе и религијски оквир за успех целог пројекта.[30]
Стаљин се разрачунао са украјинским „десним комунистима“ 1932-33. године због „украјинске пристрасности“, сурово, како је умео, обрачунавши се са преко две хиљаде управника колхоза и око пет хиљада чланова Партије[31]. До 1938. године и руски језик је враћен у образовни систем, па се почело са тражењем одређеног баланса у „вајању“ украјинског идентитета. Међутим, период „коренизације“ је био импулс за рађање Организације украјинских националиста 1929. године (Організація Українських Націоналістів), као увода у политичко институционализовање украјинског националног покрета под паролом „Украјина Украјинцима“[32]. Све се, међутим завршило несретно, у отвореној или прикривеној колаборацији са фашистичким окупатором, дела руководства ове организације, на челу са Стјепаном Бандером (Степан Андрійович Бандера).
Све што се дешавало у овом периоду заправо је показатељ да се „украјинство“ није схватало на исти начин у самој Украјини. Географска подела по вертикали запад-исток имала је и своју политичку и језичко-културну димензију. Историчар Петар Толочко наводи како у историји украјинског народа „сваки клан који долази на власт, покушава да наметне своје вредности целој Украјини. Некада је то био дњепропетровски клан, затим га је заменио галицијски, затим је дошао доњецки. Данас је поново на власти галицијски клан.“[33] Несумњиво је, украјински идентитет постоји. „Украјина је историјска земља Малоруса, огранка руског народа који је живео у граничном појасу велике царевине, а у појединим периодима и у другим државама-Аустроугарској и Пољској пре свега. Из особености пограничног малоруског идентитета почела се рађати украјинска нација, а овај процес су посебно помагали Хабсбурзи удружени с Римском куријом, али и комунисти“[34] у појединим историјским периодима. Тарас Шевченко је овом процесу „националног буђења“ додао социјалну компоненту, залажући се за ослобађање од кметства, чиме је међусобно повезао два захтева: за социјалном и националном револуцијом. Украјински народтворни процес тако постаје не само тежња за културном самосвојношћу, већ и за модернизацијом и свеобухватним напретком. Ипак, тешко је сложити се са покушајима украјинских националиста да се све ово стави у контекст њиховог виђења о томе шта украјински идентитет треба да представља. Шевченково залагање је било потпуно у духу времена у којем је живео. Taкође, он је умро као члан руске Царске академије уметности (Императорская Академия художеств). Крајњи резултат украјинства Тараса Шевченка није морала бити радикална антагонизација према руском идентитету. Са једне стране, руски и украјински народ има исти корен, сличне обичаје и језик, изграђене историјско-традиционалне и родбинске везе. Са друге стране, питање украјинског идентитета је сложено, то је амалгам малоруског, великоруског, староукрајинског, галицијског и русинског наслеђа. Наметати један идентитетски образац и културно-образовни оквир је немогуће. Односно, могуће је, али су последице тога дугорочна сукобљавања. Поготово ако се намеће галицијски идентитетски образац, заснован на екстремном антируском постављању.
А од распада Совјетског савеза се постепено етаблирало управо „галицијско украјинство“. Од 1992. године траје период „нове коренизације“ који се најпре заснива на покушајима културног удаљавања Украјинаца од Руса. Резултати коришћена државног апарата независне Украјине за процес јачања „новокоренизацијског украјинства“ се могу видети у анализи степена „украјинизације школског система“ Владимира Малинковича[35]. Од 1992. године присуствујемо покушају изградње украјинског Staatsnation-a. У овом процесу је приметно коришћење разних средстава у циљу изградње украјинског идентитета заснованог на антирусијству. Михаел Ман (Michael Mann) наводи како је процес формирања модерног народа постепено пролазио кроз четири фазе.[36]
година | 1991 | 1996 | 1997 | 1998 | 1999 | 2000 | 2001 | 2002 | 2004 |
украјински (%) | 45 | 60 | 62,7 | 65 | 67.5 | 70.3 | 72.5 | 73.8 | 75.1 |
руски (%) | 54 | 39.2 | 36.5 | 34.4 | 31.8 | 28.9 | 26.6 | 25.3 | 23.9 |
Табела: Проценат средњошколских ученика који говоре први језик
1 | 1 | 2 | 2 | |
година | украјински (%) | руски (%) | украјински (%) | руски (%) |
2000-01 | 78.0 | 22.0 | 73.4 | 26.5 |
2001-02 | 80.0 | 20.0 | 76.3 | 23.6 |
2002-03 | 81.8 | 18.2 | 77.8 | 22.1 |
2003-04 | 83.4 | 16.6 | 78.7 | 21.2 |
2004-05 | 87.7 | 12.3 | 80.1 | 19,9 |
Табела: Проценат студената виших школа (1) и факултета (2) који говоре први језик
|
Из за большого объема этот материал размещен на нескольких страницах:
1 2 3 |
