Употреба хибридних идентитета у геополитичке сврхе: Босна 1914-Украјина 2014 (стр. 3 )

У првој фази се идеологија јавља као покретач процеса националног буђења и хомогенизације. То је углавном период просветитељског патриотизма и националног заноса. У националној историји траже се извори за формирање колективних вредности и уобличавање слике ко смо заправо ми. У другој фази се јављају појединачни економски интереси у новоствореним државним и социјалним целинама. Појединачне интересе у оквиру нашег система обликују развој капитализма, интернационализација економије и постепено стварање међународног трговинског система. У трећој фази сазрева свест да су се од „протонарода“, сада у непосредном окружењу, формирале самоуверене нације, које нама представљају конкуренцију. У последњој, четвртој фази, током периода индустријализације, долази до почетка битке за економску доминацију између различитих нација. Наша победа у бици за економску доминацију значи подизање веће економске активности наше привреде, јачање политичког утицаја, боље организовану државу и јачу војску. То нама доноси виши животни стандард, већи степен сигурности и квалитетније јавне службе (здравство, школство, инфраструктура). Савремено украјинство покушава да покаже како су Руси „конкурентска нација“ и да се дистанцирањем од „заосталог руског корпуса“ купује улазница за „модерно западно друштво“. Ово је, наравно, наиван поглед, који не може донети дугорочан резултат. Међутим, хибридни идентитети и не служе за изградњу стабилних, дугорочних темеље, они су ту да подстакну текућу дестабилизацију и средњерочно усмере део Украјинаца на даљу антагонизацију против Руса. На начин на који је вишедеценијски социјални експеримент у Босни и Херцеговини оставио трајне последице по српске интересе, тако и сличан процес у Украјини треба да остали дугорочне последице по руске интересе.

Геополитички аспекти стварања хибридних идентитета у Босни и Украјини

Као што је стварање хибридног бошњаштва 1914. године имало везе са геополитичким интересима Аустроугарске, односно касније Немачке, тако и стварање хибридног украјинства 2014. године има везе са геополитичким интересима англо-саксонске осовине и крупног капитала који она везује за себе. Хабсбуршка монархија је дуго посматрала Балкан као своје двориште, а после зближавања са Немачком која почетком 20. века постаје светска сила (Weltmacht), коначно се одлучује да војним средствима успостави зону геополитичке контроле на Полуострву. Тиме је утврђивала сопствени приступ толим морима, градила основу за даље јачање утицаја у источном Медитерану и на Блиском истоку и успостављала потпуну котролу над доњим током Дунава. Посматрано из угла немачког континентализма, успостављање зоне геополитичке контроле над током Дунава је condicio sine qua non. „Отуда се овладавање Подунављем (посебно његовим панонским сектором) сматра формулом централноевропске и укупне континенталне моћи, те одскочном даском за даље империјалне продоре, и то: у влашко-понтијски басен; у кавкаски, прекаспијски и централноазијски простор; на југоисток, балканском трансмисијом, до полуга светске моћи – Босфора, Дарданела, Суеца, блискоисточних културних жаришта и резерви нафте. Дунавска саобраћајно-географска кичма постала је неприкосновена геополитичка чињеница експанзионистичких амбиција германског блока, парадигма копнене варијанте стицања немачке моћи, њихове Идеје Багдада (супротно неостваривој маритимној Идеји Хамбурга), већ у првој половини 19. века образложеног Продора на југоисток (Drang nach Südosten), његовог стотињак година млађег мутанта званог Продор на Исток (Drang nach Osten) и садашњих трангресионих амбиција немачког џина у срцу Европе.“[37] Због свог географског положаја и историје међусобних односа, српски историчар Милорад Екмечић Немачку је назвао „географским непријатељем Србије“,[38] искористивши Наполеоново квалификацију, који је као географског непријатеља Србије означио Аустрију два века раније. Географски непријатељ је могао бити савладан инвестирањем у стварање хибридних идентитета, који ће се зидати на антисрпским ставовима. То је гарантовало даљу фрагментацију простора и његову лакшу контролу. Почетком 21. века идентичан пелцер је употребљен у Црној Гори, где се почело са стварањем хибридног црногорства.

Мапа: Значај источноцентралноевропског појаса у окруживању Русије према Макиндеру[39]

Подршка САД стварању украјинског хибридног идентитета, који ће Украјинце супротставити (велико)руском цивилизацијском огњишту, променити им геополитички код и учинити од њих стални извор проблема за Русију такође има везе са геополитиком. Англосаксонкса геополитичка школа у дугом историјску континуитету, од Алфреда Мехена, преко Халфорда Макиндера и Николаса Спајкмена, до Доналда Мејнига и Збигњева Бжежинског[40] заправо разрађује различите стратегије опкољавања евроазијске континенталне масе[41].

Значај Украјине за геополитичке циљеве САД је огроман. Стварањем хибридног украјинства ствара се геополитичко жариште које може дуго трајати и, са једне стране, представљати одскочну даску за даљу дестабилизацију Русије, а са друге стране онемогућавати консолидацију Русије и јачања њених утицаја у средњоевропском простору. Хибридно украјинство се темељи на екстремним антируским ставовима и оно служи томе да се Руси и Украјинци што је могуће више међусобно супротставе и дугорочно спречи њихово приближавање. Инструментализација хибридне нације кроз обликовање украјинства према западноукрајинским стандардима има за циљ да Русији створи идентичне проблеме, који су стварањем хибридног бошњаштва направљени Србији. Ово је пре свега геополитичко питање. Јер, као што је Таљеран говорећи о Србима рекао да „да се не сме допустити да тако велико становништво, на стратешки тако значајном положају добије своју државу силом отету од султана“, тако је и Медлин Олбрајт (Madeleine Albright) назначила да „Сибир има превише ресурса да би био само у поседу Русије“[42]. Најпре слабљење, а затим и растакање (велико)руског корпуса усмерено је ка коначном преузимању контроле над ресурсима, природним богатствима и саобраћајним коридорима Евроазије. Хибридне нације су само средство како да се до циља што пре и што јефтиније стигне.

[1] Hroch, Miroslav, Obrození malých evropských narodů: Národy severní a východní Evropi, Univ. Karlova, Praha, 1971.

[2] Гумилeв, Лев, Конец и вновь начало, ДИ–ДИК, Москва, 1994, стр. 50.

[3] О овој тези више се може пронаћи у: Guénon, Réne, Symbols of Sacred Science, Sophia Perennis, Hillsdale (NY), 2004.

[4] Излагање на међународној научној конференцији „Руски некропољ у Београду“ одржаној 20.06.2014. у Београду, објављено у часопису „Печат“, бр. 324/2014, стр. 19.

[5] Schieder, Theodor, Nationalismus und Nationalstaat, Vandenhoeck, Göttingen, 1992, стр. 110–112.

[6] Овај део рада уређен на основу закључака аутора изнетих у: Пророковић, Душан, Геополитика Србије: положај и перспективе на почетку XXI века, Службени гласник: Геополитика, Београд, 2012.

[7] Екмечић, Милорад, „О светским оквирима српске револуције“, у: Огледи из историје, Службени лист СРЈ, Београд, 2002, стр. 39.

[8] Medvedev, Aleksandar, Tajne Biblije, Metaphysica, Beograd, 2009, стр. 74.

[9] Пророковић, Душан, Косово: међуетнички и политички односи, Геополитика, Београд, 2011, стр. 10-12.

[10] Szczesniak, Andrzej Leszek, Plan Zagłady Słowian. Generalplan Ost, Polskie Wydaw. Encyklopedycsne, Radom, 2001.

[11] Према: Madajczyk, Czesław, Generalny Plan Wschodni: Zbiór dokumentów, Glówna Komisja Badania Zbrodni Hitlerowskich w Polsce, Warszawa, 1990.

[12] Snyder, Timothy, Bloodlands: Europe between Hitler and Stalin, Vintage Books, London, 2011, стр. 144-188.

[13] О околностима које су довеле до настанка концепције „Drang nach Osten“, као и њеном развоју више у: Beneš, Vojta, The Vanguard od the Drang nach Osten, Czechoslovak National Conucil of America, Chicago, 1943.

[14] О процесу пресељавања немачког становништва више у: Schulz-Vobach, Klaus Dieter, Die Deutschen im Osten : Vom Balkan bis Sibirien, Hoffmann und Campe Verlag, Hamburg, 1989.

[15] На пример у: Pöss, Ondrej, Dejiny a kultúra karpatskych Nemcov/Geschichte und Kultur der Karpatendeutschen, Vydavateľstvo Bratislava-Pressburg, Bratislava, 2007.

[16]  Smith, Whitney, „National Symbols“, у: Motyl, Alexander [edit.]. Encyclopedia of Nationalism, Academic Press, San Diego, 2001, стр. 522–523.

[17] Калајева књига преведена је на српски језик, а њено последње издање је из 2011. године. Више у: Калај, Бењамин, Историја српског народа, Чигоја штампа, Београд, 2011.

[18] Вукотић, Момир, „Старе поделе-нове невоље“, Политика, 7. мај 2014, стр. 23.

[19] Malcolm, Noel, Bosnia. A Short History, University Press, New York, 1994.

[20] О овоме је много писао и говорио српски историчар Милорад Екмечић. То се може пронаћи и у његовом раду „Црква и нација код Хрвата“. Више у: Екмечић, Милорад, Огледи из историје, Службени лист СРЈ, Београд, 2002, стр. 111–149.

[21] Мalcolm, Noel, Kosovo. A Short History, Harper Perenia, New York, 1999.

[22] Поред наведеног рада Ноела Малколма о овоме се више може пронаћи у: Pilar, Ivo, Južnoslavensko pitanje: prikaz cjelokupnog pitanja, Matica Hrvatska, Zagreb, 1943.

[23] Екмечић, Милорад, „Велика источна криза“, у: Екмечић, Милорад, Огледи из историје, Службени лист СРЈ, Београд, 2002, стр. 160.

[24] Гиљфердинг, Александар, Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији, Веселин Маслеша, Сарајево, 1972, стр. 319.

[25] Trud, Aleksis, Geopolitika Srbije, Službeni glasnik, Beograd, 2007, стр. 96.

[26] Сталин, Йосиф, „Национальний вопрос и ленинизм: Ответ товарищам Мешкову, Ковальчуку и другим“, у: Сочинения – т. 11, Госсударственое издательство политической литературы, Москва, 1949, стр. 333–341.

[27] Wanner, Catherine, Burden of Dreams: History and Identity in Post-Soviet Ukraine, Penn State Press, University Park (PA), 1998.

[28] О овоме више у: Кубійович, Володимир, Кузеля, Зенон, Енциклопедія українознавства. Том 2: Загальна частина., Інститут Української археографії АН України: Наукове Товариство ім. Т. Шевченка: Фундація Енциклопедії України, Київ, 1995, стр. 543-554. Као најдаља основа украјинског језика углавном се представља буквар Ивана Федоровича из 1574. године.

[29] Преузето из чланка „Украинизация“, табела: „Украинизация состава коммунистической партии Украины“.

Доступно на: Академик, http://dic. *****/dic. nsf/ruwiki/...

[30] О подели цркве више у: Петровић, Драган, Николић, Горан, Геополитика савремене Украјине, Институт за међународну политику и привреду, Београд, 2009, стр. 79-90.

[31] Khlynina, Tatyana, Vasilev, Igor, „Ukrainization: between big time in politics and current objectives of Soviet construction“, European researcher, No, 2011, стр. 963-970.

[32] Wilson, Andrew, Ukrainian Nationalism in the 1990s: A Minority Faith, Cambridge Univ. Press, London, 1997, стр. 48.

[33] Петрова, Аљбина, „У земљи у којој је победио Мајдан“, Русија и Србија, април 2014, стр. 15.

[34] Proroković, Dušan, „Kriza u Ukrajini: tri scenarija za razrešenje“, Nedeljnik, br. 99, dec. 2013, стр. 33.

[35] Малинкович, Владимир, „Степень украинизации образования на Украине“, Meждународный институт гуманитарно-политических исследований, Москва, 2005. Доступно на: http://www. *****/info/people/malink/.html

[36] Mann, Michael, Geschichte der Macht. [Bd 3/Тlbd I], Campus, Frankfurt a. M., 1998, стр. 146–150.

[37] Степић, Миломир, „Променљивост детерминанти геополитичког положаја српских земаља“, у: Српско питање – геополитичко питање, Јантар група, Београд, 2004, стр. 165.

[38] Екмечић, Милорад, Дуго кретање између клања и орања: историја Србије у новом веку 1492–1992, Evro-Giunti, Београд, 2010.

[39] Мапа преузета из чланка: Megoran, Nick, Sharapova, Sevara, „Mackinder΄s ΄Heartland΄: A Help or Hindrance in Understanding Central Asia΄s International relations“, Central Asia and the Caucasus, 4, 34, стр. 9.

[40] Alfred Mahan, Halford Mackinder, Nicholas Spykmen, Donald Meinig, Zbigniew Brzezinski.

[41] О овоме више у поглављу 1.3.2. Англосаксонска геополитичка школа рада: Пророковић, Душан. Геополитика Србије: положај и перспективе на почетку XXI века. Службени гласник: Геополитика, Београд, 2012.

[42] Smolchenko, Anna, „Putting Words in Albrightˈs Mouth“, The Moscow Times, 07 Nov 2007. Доступно на: http://www. /news/article/putting-words-in-albrights-mouth/193094.html