Партнерка на США и Канаду по недвижимости, выплаты в крипто

  • 30% recurring commission
  • Выплаты в USDT
  • Вывод каждую неделю
  • Комиссия до 5 лет за каждого referral

Борисав ( "Бора") Станкович – памятник во Вранье, на родине писателя, Сербия

БОРИСАВ СТАНКОВИЧ (1875 – 1927гг.)

Наиболее значительный сербский романист на переломе XIX – XX вв.

юличевой

НУШКА

Рассказ (1898 г.)

Наступил вечер. Можно, наконец, расслабиться, забыться в дремоте. А когда ночью вас разбудит месяц, упершийся  прямо в лицо, вы затаитесь, сдерживая дыхание. Лежите и смотрите, смотрите… Море и земля – там все другое! И вы раскинулись на земле, свободно и доверчиво – как подле  матери.

Но вот ударит дневной зной – и в дом не войти. Разве только забежать на минутку, чтобы вынести одежду для сна или приготовить пищу, все остальное – во дворе.  А помните то ощущение, когда вечером польют двор, раскинут по земле циновки, матрасы, одеяла – вы лежите, а в воздухе пахнет прибитой водой пылью. В сиянии месяца чернеются старые, замшелые черепичные кровли домов. Вы тихо лежите, просто не смея вздохнуть. А если вдруг закашляетесь, вас охватывает страх, потому что мертвую тишину разорвет звук вашего кашель – и ничего больше. Вы зарываетесь головой в одеяло, вдыхаете запах свежевыстиранного белья, слушаете, как стрекочет сверчок в печке  на кухне, из сада доносится шелест листьев, слышно, как прыгают по деревьям и  кустам еще не угомонившиеся птицы. Капает вода с теплых камней колодца. А из цыганского квартала едва слышен пронзительный голос зурны, разносящийся далеко-далеко... 

Сегодня воскресенье, а меня силком увели со свадьбы. Сосед Трайко женит сына-первенца. Его дом рядом с нашим. Отец и мать пошли туда на ужин, а меня отвели домой, чтобы не бросать одну Нушку, нашу гостью, которую мать привела в субботу еще с вечера. – С одной стороны, есть кому прибраться в доме, приготовить завтрак, пока мать и отец у сватов, а с другой – и Нушка развлечется, посмотрит из нашего сада на свадьбу, на хороводы, которые будут водить до утра.

НЕ нашли? Не то? Что вы ищете?

И Нушка весь день глядела. Сгребла в кучу камни и пни, что нашла в саду, сложила, сколько надо было до высоты забора, встала на них и глазела. Плясунов было – тьма. Даже и я наплясался: я цеплялся к самым  видным парням, они меня охотно брали в хоровод – конечно, не ради меня самого, а ради Нушки, чье белое круглое лицо сияло сквозь ветки и листья. А от нее самой виднелись только верхние половинки грудей, которыми она наслонялась на забор, отчего они приподнялись, развалились, а по ним разбегались густыми рядами нитки дукатов и монист. И так она смотрела из своего убежища на всех гостей сразу, никого не выделяя.

Ох, как это задевало парней! Особенно Младена, румяного, высокого юношу из их квартала, который пришел сюда ради нее и из кожи лез, водя хороводы и раздавая чаевые цыганам-музыкантам. И чтобы показать свою любовь к Нушке, он, начиная хоровод, не подпускал к себе ни одну девушку, а выбирал меня, ее родственника, …  ведь я для него  – почти Она. А Нушка на это только улыбалась, отводя взгляд.

Вот поэтому-то меня, когда настала ночь, силком увели в наш двор, замкнули  ворота, а отец с матерью вернулись на свадьбу, оставив меня и Нушку спать. Поэтому я и злюсь –  отшвыриваю орехи и каштаны, которыми Нушка меня потчует. Есть совсем не хочется.

Между тем, она полила двор, постелила одеяла и вынесла на подносе ужин. Но есть совсем не хотелось! Поднос с едой так и остался нетронутым.

А месяц в небе серебрится – прямо как растопленное олово! Тени от деревьев – огромные, мрачные, колышутся и ширятся. Со свадьбы, через сад, к нам пробивается слабый свет, теряющийся и ломающийся в ветвях и листьях. А там в разгаре ужин. Доносится стук тарелок, бокалов, посуды, льется тихая,  но полная страсти севдалийская песня, наигрываемая музыкантами. Я чувствую, как над нами, в тускло освещенном воздухе, разлито что-то таинственное, дурманящее.

– Ужинай, Нушка!

Она взяла хлеб, медленно перебирала его пальцами, смяла в шарик. И вдруг вскочила – расстегивает жилетку, рубашку, вся разгоряченная, косы закинула за плечи.

– Жарко мне, – сказала отрывисто.

Я смотрю на нее и не узнаю... Я знал ее и до того, как мать привела ее к нам в гости, так ведь  она – ну,  чисто, вражина! После ужина, бывало, соберет вокруг себя девушек, а то и молодые женщины придут. Отец, как всегда, рано уйдет к себе спать, только мать останется. А они, плотно прикрыв ворота, завесят дыры в них, и давай плясать да петь. Чем не радость! Наряжаются в мужскую одежду, пугают друг дружку, валяются по траве в тени деревьев. А Нушка у них – заводила. Как распустит смоляные косы, вся распахнется и обнимет какую-нибудь из подруг, а особенно ту, которая боится тьмы и ночной сырости, утащит в сад… Носится там и напевает: «Повстанец турчанку сграбил да поскакал с нею в горы, а турчанка вырывается, да обнимает его, да лопочет:

– Ах, джан’м-джан‘м!» 

«Ах, джан’м-джан‘м!» – и выскочит из сада, схватит поднос да пойдет, ударяя в него, как в бубен, извиваться, трястись всем телом в пляске. Косы хлещут  ее по лицу, щеки горят, глаза сверкают, а она пляшет и поет…

Вот и сейчас она – сама не своя

– Что с тобой? – спрашиваю я.  Но она и головы не поворачивает. Как будто не смеет посмотреть на меня. Только расстегивается, обмахивается, задирает рукава рубашки, а взгляд какой-то чудной, нежный… А месяц в небе  трепещет. Во всем дворе освещено только то место, где мы сидим, все остальное скрывают тени, отбрасываемые деревьями. 

Между тем, музыканты на свадьбе заиграли быстро, часто – наверное, здравицу старшему свату, и послышались восклицания…

– Ох! – вздохнула Нушка и поднялась. Стала медленно потягиваться. А свадьба в самом разгаре. Внезапно она схватила меня, прижала к себе обеими руками и понесла.

– Мы только посмотрим, – шептала она, пробираясь сквозь сад. Остановилась у ограды. Выбрала самое темное место – в углу, под яблоней. Меня посадила на ограду, лицом к свадьбе, а сама примостилась за моей спиной. Уперлась ногами в ствол, приподнялась, облокотилась на ограду, обхватила меня под мышками и так, замерев, стала смотреть во двор, на свадьбу: на столы, протянувшиеся до самой ограды, на людей возле них, на старшего свата, на свекра и на остальных гостей, которые, весьма разгорячившись от обильных возлияний, развалились за столом, начали расстегиваться, сбрасывать с плеч гуниi, кашляли с клекотом, тяжело дыша... Молодая и жених им служат. Сверху, от единственного фонаря, укрепленного на персиковой ветке, падает свет.

Посреди двора колодец, возле него блестит разлитая вода. Из дома то и дело выходят послушницы, разносят блюда, котлы с вином. А возле дома, под стрехой, в тени, расположились цыгане. Играют…

И только для Шабана, с его свирелью, там нет места. Товарищи вытолкали его перед собой, в круг света. Он уселся, скрестив ноги, склонился. Белая чалма оттеняет черное, костистое лицо, а по свирели ударяют слишком крупные для него, костистые пальцы. Играет, а его куцый пес (мы, дети, всегда его гоняли – он нас кусал, когда мы пытались приблизиться к Шабану) сидит перед ним, задрав голову, глядит на хозяина, как он играет, и бьет передними лапами, будто по свирели. А бубны гремят, скрипка плачет, бубенцы звенят, Шабан своей свирелью ведет этот оркестр, сам пригибается чуть ли не до земли, то оборвет мелодию,  то снова вступит – так, что народ еще сильнее распаляется. И действительно. Вон, старший сват и еще несколько  гостей повскакали со своих  мест. Держатся за стулья, хотят вступить в хоровод, но им как будто жаль нарушать волшебство песни,  просто стоят, машут руками в такт,  подзадоривают:

– А, ха… Так! О-о-о!

Наконец, старший сват не выдерживает, кричит:

– Шабан, давай нашу, заветную!

Цыгане заиграли. Женщины будто только того и ждали – выскочили из дома, вроде посмотреть, но постепенно и сами вступили в круг. А хоровод уже двинулся. Несколько плясуний отделились от круга, в руках платочки, и, склонившись, стараясь не сбиться с такта, повели – медленно, натужно, проникновенно…

– Ах, Миле, душу бы дал, чтобы быть на твоем месте! – услышал я глухой, прерывистый голос. Прямо на меня, из-под надвинутой на лоб фески, смотрело потное и багровое, мрачное лицо Младена. Нушка у меня за спиной вся сжалась, сникла и еще крепче прижала меня к себе, как бы ища защиты. А парень приподнялся на цыпочках, пытаясь разглядеть ее. Но не смог. Он видел только у моих подмышек ее белые, полные руки, которыми она в страхе стискивала меня и, еще более сжимаясь, пряталась за мной.  Он вынул мешочек с деньгами и протянул мне динар:

– Возьми, купишь себе… –  сунул мне за пазуху монету и схватил ее руки.

– Не бери, не бери, – шептала мне испуганно Нушка.

Я оглянулся, увидел, как она, вся дрожа, пригнулась почти к самой земле, чуть не падает. Я ощущаю, как она старается вырвать свои руки, а он не отпускает. А музыканты играют, хоровод ширится,  доходит почти до нас, но он никак не отнимает своих рук. Наконец, он отпускает ее руки и уходит. Ух! Еле Нушка освободилась.

– Пошли!

Она ссадила меня с ограды, прижала крепко к себе  и стала красться  через сад, держась в тени. 

Я прижался к ней. А она вся жаркая, потная. Я тоже мокрый от ее пота. Правой рукой я крепко обнял ее за шею так, что мои пальцы касаются ее разгоряченных губ. А грудь ее жаркая, упругая. Живо ощущаю, как какие-то комочки лопаются и скрываются у нее за пазухой под моим локтем. От этого ее жара загораются и мои ноги...

– Не слушай ты его… Он глупый, сумасшедший! – как бы оправдываясь, шепчет она, и едва идет, пошатывается. А я вижу его фигуру – там, где он перед нами появился: оперся руками об ограду и смотрит, только что не прыгает за нами. А она, как будто знает это, не смеет оглянуться, только крепче обнимает меня,  припадает на ноги, спотыкаясь о каждый камушек, останавливается перед каждой веточкой, ее мучают и пугают тени и сырость ночи.

Добравшись, наконец, до двора и сев на постель, она как бы освободилась от какой-то тяжести,  отерла лоб, заплела косы, успокоилась... Подошла к колодцу, достала воды, стала умываться, плескаться. Освежилась, привела себя в порядок. Глаза у нее засверкали, щеки, с налипшими на них прядями волос разрумянились.

…А свадьба все хороводится. Послышалась ружейная пальба. Тихо зазвучала монотонная мелодия, потом все быстрее, задорнее… а свирель рыдает так, что душу вынимает... И вдруг взвилась песня: «Йоване, первое сватовство!»…

Нушка не удержалась, вскочила на ноги… Схватила поднос и пустилась в пляс. Никогда не забуду. Это было такое…

Зная, что нас никто не может видеть, она плясала, извиваясь, взвизгивая, вертелась – как будто в этом была особая сласть.  Трясла всем своим гибким телом – жилетка распахнулась, рубашка расстегнута, и груди отливают белым мрамором; косы, черные и влажные, хлещут по щекам и обвивают ее… Какая-то сила из нее высвобождается и свивает ее змеёю. Глаза широко раскрыты, чудные – то потемнеют, то опять светлые… А песня и музыка со свадьбы все громче и громче. Месяц разрастается и плывет, плывет… все еще тянется та, первая, песня… Нушка изогнулась, косы достают до земли, груди приоткрылись. И так – изогнутая, рукава рубашки спустились  до самых плеч, высоко держа поднос, отливающий лунным светом, она вторит певице:

«Йоване, первое сватовство!»…

И вся она поглощена этим действом. Какое-то наваждение на нее нашло, что ли? Вот так – с приоткрытыми губами, как будто бы глотает подряд все, что носится в воздухе вокруг свадьбы: и месяц, и ночь, и все-все…

Еле-еле она пришла в себя. … Расстелила одеяло, упала возле меня, обняла, обернула своим подолом и прижала мою голову к своей груди.

– Спи, спи! – успокаивала и убаюкивала она меня, а сама дрожала от всего того, что все яростнее и яростнее совершалось вокруг нас. А я вдыхал ее запах. Она дрожала и – пахла, пахла… Господи, как же она пахла! 



i Гунь –  крестьянская куртка из плотного сукна – Прим. пер.

NUЉKA

Veж uveиe i kojekako. Zabunite se, zaboravite i zaspite. Ali, kad vas noжu probudi meseиevo sijanje - a on baљ upro u lice -, ne znate da se jedva diљe. Gledate, gledate, pa... More, i zemlja je tamo druga! Leћite i pruћate se slobodno i proverljivo po njoj kao pored majke.

Pukne li leto, u kuжu se ne zaviruje. Sem љto se iznose ili unose spavaжe haljine i gotovi jelo, ostalo sve u dvoriљtu, u baљti. Znate kako je to kad se uveиe poprska dvoriљte, prostru asure, duљeci i jorgani. Leћite, a miriљe ovlaћena praљina. Mesec sija, te se crne stare, zelene, veж obrasle mahovinom жeramide na kuжama. Иisto ne smete da dahnete. Ako se nakaљljete, strah vas hvata, jer se samo vaљ kaљalj иuje i niљta drugo. Zagnjurite glavu u jorgan, udiљete miris skoro oprana иarљava, sluљate kako popac u ognjiљtu iz kujne cvrиi, iz baљte kako љuљti liљжe, kako skaиu po drveжu i ћbunovima joљ nezaspale ptice, do vas, u bunaru, kako kaplje voda sa ovlaћenih kamenova, a odozgo iz ciganske mahale jedva dopire zurla, koja tanko piљti i иuje se daleko, daleko...

Danas bila nedelja, a mene jedva otrgli sa svadbe. Komљija Trajko ћeni sina prvenca. Kuжa mu odmah do naљe. Majka i otac otiљli tamo na veиeru, a mene doveli da nije sama Nuљka, goљжa, koju je mati joљ u subotu uveиe dovela. Jedno, da ima ko kuжu da oиisti i ruиak zgotovi, dok majka i otac idu u svatove, a drugo, da se i ona, Nuљka, toga dana provede: da iz naљe baљte preko zida gleda svadbu i oro љto жe se igrati celoga dana. I Nuљka je gledala celi dan. Pokupila kamenje i trupove љto je naљla po baљti, naslonila ih uza zid do viљnje, i popela se na njih, te gledala oro. Bio je silan svet u igri. Иak sam i ja igrao. Hvatao se do najboljih momaka. Oni me rado primali, ne radi mene, veж radi nje, naљe goљжe, Nuљke, иije je belo, okruglo lice sijalo preko zida ispod granja i liљжa. A od cele nje video se samo gornji deo prsiju joj koja su se, naslonjena o zid, bila izdigla, odapela, te po njima legle velike nize dukata i dubla... I otud je gledala ovamo u oro, ali tako gledala kao da ni u koga ne gleda. To je jedilo momke. Naroиito Mladena, crvena, visoka momka iz njene mahale, koji je иak ovamo doљao radi nje i ubi se vodeжi kolo i dajuжi bakљiљa Ciganima. I da joj, valjda, pokaћe kako je voli, on, kad kolo povede, ne puљta nijednu devojku do sebe, veж uzme mene, njenog roрaka... kao da sam ja, neљto, ona! A Nuљka se na to samo osmehne, prevuиe oиima i - ne gleda ga!... Eto, zato su me, kad je nastala noж, silom sa svadbe doveli kuжi, zatvorili kapiju, a otac i majka otiљli na svadbu, a mene i Nuљku ostavili da spavamo. Zato sam i bio ljut na Nuљku. Bacao srdito orahe i kestene љto mi je davala. Иak nisam hteo ni da jedem. Ona je bila polila dvoriљte, prostrla postelju i iznela u tepsiji veиeru. Ali, ko жe da jede! Pred nama tepsija, veиera nedirnuta. Mesec sija kao rastopljeno olovo. Senke velike, mrke, talasaju se i љire. Sa svadbe, kroz naљu baљtu, dopire mrka, ћuta svetlost, isprekidana i izlomljena od granja i liљжa dok do nas dopre. I oni tamo, na svadbi, veиeraju. Иuje se zvek tanjira, иaљa, okanica i tiho, sevdalijsko sviranje sviraиa. A viљe nas, kroz obasjan vazduh, klizi neљto toplo, opija.

Veиeraj, Nuљke!

Ona uzela hleb, premeжe ga po prstima i guћva u kuglice. Pomera se s mesta, otkopиava иas jelek, koљulju, иas razgrжe i zanosi kosu za pleжa.

Vruжina mi! - govori, a glas joj kratak.

Gledam je i иudim se. Nije ona takva. Znam, i pre, kad je tako majka dovede u goste, a ona ћivi vrag. Posle veиere skupi oko sebe devojke, pa doрu i mlade ћene. Otac, kao uvek, povuиe se u sobu da rano spava. Samo majka s njima ostane, a one, poљto dobro pritvore kapiju, zapuљe rupe na njoj, poиnu da igraju i pevaju. Љta ti ne rade! Oblaиe se u muљka odela, plaљe jedna drugu, valjaju se po travi u senkama od drveжa po baљti. A Nuљka im kolovoрa. Kad samo razastre crne kose, razuzuri se i obujmi neku, a naroиito onu koja se plaљi od tmine i noжne vlage, pa se s njom vine u baљtu. Trиi tamo, vitla se i peva pesmu kako "kumita bulu grabi, beћi s njom u  planinu na konju, a bula se neжka, grli ga  i muca: "Ah, dћan'm, dћan'm!""

"Ah, dћan'm, dћan'm!" - Izleti ona iz baљte, ostavi onu s kojom se vitlala, pa uzme tepsiju i, udarajuжi po njoj, poиe da se previja, trese, igra. Kose joj љibaju, obrazi gore, oиi cakle, a ona igra i peva.

Љta ti je? - pitam je sada. Ali ona glave ne diћe. Kao da ne sme da me pogleda. Samo se jednako raskopиava, hladi, zavrжe rukave na koљulji, i gleda nekako иudno, meko. A mesec, иisto trepti. Od naљeg dvoriљta, gde mi sedimo, samo se to sjaji, a ostalo sve je u senci od tolikog drveжa љto je oko nas i po baљtama.

Utom sa svadbe sviraиi zasviraљe brzo, sitno, valjda na zdravicu starojkovu, i иuљe se uzvici...

Oh! - viknu Nuљka i diћe se. Poиe da se proteћe. A sa svadbe ћagor veжi. Odjednom uze me u naruиja, prigrli celim rukama i ponese u baљtu. - Da gledamo, - љaputaљe noseжi me kroz baљtu.

I donese me do zida. Izabra najtamnije mesto, u жoљku do jabuke. Mene metnu na zid i okrenu tamo, svadbi, a ona osta iza mene. Odupre se o stablo nogama, izdiћe, nasloni na zid, prigrli me i, tako sakrivena iza mene, zagleda se u dvoriљte, svadbu: u one stolove do zida, ljude oko njih, starojka, svekra i ostale zvanice, koji se, veж zagrejani piжem, zavalili, raskopиani mintane, bacili gunjeve i poиeli da kaљlju, krkljaju, teљko uzdiљu! Mlada ih i mladoћenja sluћe. Samo je jedan fenjer, okaиen o granu kajsijinu, osvetljavao ozgo.

Na sredi dvoriљta bunar, a oko njega se sjaji razlivena voda. Iz kuжe svakog иasa izlaze posluљnici, donose jela, kotlove s vinom. A do kuжe, ispod streje, izmeрu muљkih u dvoriљtu i ћenskih u sobama, seli Cigani. Svi u senci. Sviraju. Samo za Љabana, љupeljgdћiju, nema mesta. Izgurali ga drugovi ispred sebe, na svetlost. On prekrstio noge, pognuo se. Beli mu se иalma, crni koљиato lice, a po beloj љupeljci, u koju svira, padaju krupni mu, crni i koљиati prsti. Svira on, a njegov kusi pas (koga smo mi, deca, uvek jurili, jer nas je ujedao kad god smo hteli da se pribliћimo njegovom gazdi) иuиnuo preda nj, digao glavu, zagledao se u gazdu kako ovaj svira i samo prednjim nogama mrda, kao po svirci. A svi sviraju. Grneta gr'oжu, жemane klizi, dahire zvone, a Љaban svojim љupeljkom sve njih vodi, izvija, upada, prekida, seиe, te da иovek joљ viљe pobesni. I zaista. Eno, starojko i joљ nekoliko njih ustali. Drћe se za stolice; hteli bi u oro, ali kao da im je ћao da prekidaju pesmu, pa samo stoje, zanose se po svirci i rukama, po taktu, odobravaju:

A, ha... Tako! O-o-o-o!

Pa, kad starojko ne moћe viљe da izdrћi, viknu Љabanu:

Љaban, de onu, teљku...

Cigani im zasviraљe. Ћene to jedva doиekaљe i istrиaљe iz kuжe, sada, toboћ, samo da gledaju, a posle жe se veж i one uhvatiti u oro. A oro veж poиelo. Njih nekoliko izdvojili se, izvadili maramice, peљkire, i, pognuti, pazeжi da ne pogreљe, poиeli da igraju, ali polako, teљko i silno.

A, bre, Mile, duљu da dam, samo da sam ja - ti! - prepade me i trћe od gledanja zaguљljiv glas ispred mene. Pogledah, a ono se izdiћe zaturen fes na иelo i ukaza oznojeno i zaћareno mrko lice Mladenovo. Nuљka se iza mene joљ viљe saћe, poniknu, i rukama me poиe jaиe privlaиiti k sebi, kao da me odbrani od njega. A on se jednako izdizaљe na prste da bi mogao pored mene da vidi nju. Ali nije mogao. Samo je u mom krilu video njene bele, pune ruke, kojima me stegla i, onako poniknuta, krila se iza mene. On izvadi kesu s novcima i pruћi mi dinar:

Na, da si kupiљ... - pa, meжuжi mi novac u nedra, pusti ruku na njene ruke i zadrћa ih.

Ne uzimaj, ne uzimaj! - iza mene иuh kako mi Nuљka prestravljeno љapuжe.

Okrenuh se, a ona se sagla иak do zemlje i nogama kleca. Jedva se drћi. Oseжam kako u mom skutu otima, иupa svoje ruke od njegove; ali on ne puљta. Sviraиi sviraju, oro se veж raљirilo i poиelo da dopire иak ovamo, do nas, a on nikako da digne ruke s njenih, i da se odvoji i ode.

Nuљka se jedva oslobodi.

Hajdemo!

I skinu me sa zida, uze, prigrli joљ jaиe na grudi i poрe, ali krijuжi se, po senci, uza zid. Odupro sam se o nju. A ona sva vrela, oznojena. I ja sam oznojen od nje. Kako sam je desnom rukom obgrlio oko vrata, prsti moje ruke dopirahu иak do njenih toplih, vrelih joj usta. A nedra joj topla, tvrda. Иisto oseжam kako se neke grudvice rastvaraju i krљe u njenim nedrima pod mojim laktom. Иak mi i noge gore od njene toplote...

Ne sluљaj ti njega... Lud je on, lud! - kao da se pravda, govori mi ona, zanosi se i jedva ide. A ja njega vidim gde se izdigao, gleda, odupro se rukama o zid, pa иisto za nama љto ne preskoиi. A ona kao da zna za to, pa ne sme da se okrene, samo mene jaиe grli i njija se, spotiиe o najmanji љljunak. Zaustavlja je najmanja granиica i trzaju je i plaљe senke i vlaga noжna. Kao da se oslobodi neиega kad se vide u naљem dvoriљtu i kad sede na postelju... Poиe da se tare rukom po иelu, skuplja kosu, hladi... Ode do bunara, izvadi vode, poиe da se umiva, zapljuskuje...

Osveћi se, pribra. Oиi joj sinuљe, obrazi zaplamteli, a po njima ulepljeni prameni joj kose... A sa svadbe jednako oro. Poиeљe puљke. Isprva tiha, dugaиka i monotona pesma, pa posle brћa, veselija... A љupeljka piљti, te srce kida... Odjednom se razleћe pesma:

Jovane, prvo gledanje...

Nuљka skoиi. Nije mogla viљe. Dohvati tepsiju i poиe da igra. Nikad to neжu zaboraviti. To beљe neљto!

Znala je da nas niko ne moћe videti, pa je igrala, vila se, cikala, i prevrtala, kao da joj je od toga bogzna kako slatko dolazilo. Rastresla se, jelek razgrnut, koљulja otklopljena, te joj grudi kao mramor bleљte; kosa crna i vlaћna, љiba je i mrsi se... Snaga joj se krљi i vije kao zmija. Samo joj oиi raљirene, иudne, tamne, a opet tako svetle... Pesma i svirka sa svadbe sve jaиe. A meseиina se razastire i pliva, pliva... A ona prva pesma otuda joљ traje:

Za malo mi se, tugo, gledasmo!

Nuљka se izvi natraske. Kosa joj dodirnu zemlju, prsa odskocise, rukavi joj se zavrnuse cak do ramena, padose dole. A ona, presavijena, drzeci tepsiju, koja blestase od mesecine, poce:

Jovane, prvo gledanje!...

U to se beљe sva unela. Kao da beљe pala u neki zanos, љta li? Onako otvorenih usta, kao da je gutala sve љto dolaћaљe sa svadbe: i meseиinu, i noж, i sve, sve... Jedva se trћe. Razgrnu jorgan, pade, uze me u naruиja, prigrli, privuиe u skut, i metnu moju glavu u nedra.

Spavaj, spavaj! - umirivaљe me i uspavljivaљe, a sva se tresla, valjda od svega onoga љto je oko nas sve silnije i silnije bivalo. Tresla se ona i sva mirisala, mirisala, tako mirisala!

1899.

Copyright © 2005-2010 kodkicoљ