Стратегију за социјално укључивање рома и ромкиња у републици србији за период од 2016. до 2025. године (стр. 7 )

Посебан проблем је то што се пред судовима води мали број поступака у вези са дискриминацијом Рома и Ромкиња, што доводи до некажњивости, а истовремено је дискриминација према њима изражена како у институцијама и јавном животу, тако и у приватној сфери.

Унапређење положаја Рома и Ромкиња је везано за пун приступ остваривању људских права. Проблеми којима се Стратегија бави у вези са образовањем, запошљавањем, здравственом и социјалном заштитом и становањем суштински се односе на приступ Рома и Ромкиња овим људским правима чији је садржај дефинисан међународним правом људских права кроз пактове и конвенције које је Република Србија ратификовала.

Људска права, а међу њима и право на адекватан стан, здравље, образовање, запошљавање и социјалну сигурност су универзална и неотуђива, али и међусобно условљена и повезана. Остваривање сваког од побројаних права директно утиче на остваривање и свих других гарантованих људских права, због чега је неопходан стратешки и синхронизован приступ.

Обавеза државе је да ова права учини доступним, да их заштити и да поштује њихово уживање. У области економских, социјалних и културних права која су суштина Стратегије, држава има и обавезу предузимања активности којима се обезбеђује пуно остварење ових права у складу са расположивим ресурсима.

Стратегија за унапређење положаја Рома и Ромкиња у Републици Србији до 2025. године рађена је применом методологије „приступ заснован на људским правима.” Овај приступ се заснива на нормативним стандардима и принципима из области људских права, а спроводи се уз поштовање основних принципа људских права, од којих су од посебне важности принципи партиципације, односно пуног учешћа Рома и Ромкиња, одговорности и забране дискриминације.

Стратегијом се инсистира на томе да се унапређење положаја Рома и Ромкиња у Републици Србији посматра кроз призму приступа људским правима гарантованим ратификованим инструментима међународног права, Уставом и законима. Доследно спровођење наведених принципа подразумева и да је ромска заједница на смислен начин укључена у дефинисање и спровођење мера, да постоји јасан систем утврђивања одговорности за неспровођење усвојених мера, као и да се стриктно поштује забрана дискриминације. Због тога мере које Стратегија и Акциони план за њено спровођење предвиђају морају бити усмерене како на институције које су носиоци обавеза у систему заштите, поштовања и испуњавања људских права, те им треба пружити подршку да своје обавезе испуне, тако и на Роме и Ромкиње, као носиоце права, које треба оснажити тако да своја права захтевају, да им приступају и да их уживају.

У вези са недостатком података и недоумицама које се односе на проблеме идентитета Рома и Ромкиња, остваривања права, анализе јавних политика којима се спроводе мере унапређења њиховог положаја не постоје систематски, на основу верификованих методологија прикупљени емпиријски подаци и на њима заснована научна објашњења. У друштвеним и хуманистичким наукама у Републици Србији, супротно пракси у другим државама, не подстичу се научна истраживања посвећена питањима инклузије, живота и обичаја, статуса и идентитета Рома и Ромкиња.

4.1. ОБРАЗОВАЊЕ

Поред тога што спада у основна људска права, образовање је и неопходан предуслов за остваривање многих других људских права − оно је неопходно како за излазак из сиромаштва, које је препознато као преовлађујући проблем ромске националне мањине, тако и за пуно друштвено укључивање Рома и Ромкиња.

Основно образовање је обавезно и мора бити доступно свима, без дискриминације. Због тога изостајање деце из обавезног образовања и несразмерно и неоправдано школовање ромске деце у „специјалним школама” представља озбиљну дискриминацију и кршење права на квалитетно образовање. У складу са међународним стандардима људских права образовање треба да буде усмерено на пун развој личности и достојанства, треба да јача поштовање људских права, као и да омогући свим особама пуно учешће у друштву.

Образовање треба да буде доступно свима, кроз одговарајући број и распоређеност образовних установа, приступачно и економски приуштиво, нарочито најрањивијим групама. Такође, инклузивно образовање треба да буде флексибилно тако да се може прилагодити друштвеним променама и потребама групе и појединца. Посебно мора бити прилагодљиво у односу на потребе ученика из различитих друштвених и културних миљеа.

Нижи квалитет образовања за ромску децу, сегрегација у образовању, као и нередовно похађање припремног предшколског програма за велики број ромске деце, такође представљају видове кршења права на образовање и дискриминацију ромске деце у односу на остатак популације.

Постојећи налази[73] указују на то да је укљученост деце и младих из ромске заједнице у образовни систем незадовољавајућа, нарочито у средњошколском и високошколском образовању. Иако је, захваљујући бројним политикама и мерама које су уведене остварен одређени напредак у протеклих десет година, постојећи подаци указују на то да је проблем и даље велики и да су критичне тачке: укључивање у предшколско васпитање и образовање ради адекватне припреме за основно образовање, редовно похађање и завршавање основног образовања, као и прелазак у средње образовање, који представља и најкритичнију тачку јер на нивоу средњошколског образовања долази до највећег осипања.

Главни разлози који стоје у основи наведених проблема су:

Деца из ромске заједнице се суочавају са бројним тешкоћама у остваривању својих права на квалитетно образовање. Припадници ромске заједнице се често суочавају са негативним стереотипима и дискриминацијом од стране образовних установа, што директно утиче на приступачност образовања као битан елемент овог људског права.

Ромска деца узраста до 5,5 година су далеко мање укључена у програме предшколског образовања. Док је у општој популације обухват деце узраста од 3 до 5,5 година предшколским образовањем око 50%, у ромској популацији је свега 6%. При том потреба ромске деце за овим програмима је већа пошто значајан број њих живи у условима сиромаштва, због чега немају довољно подстицаја за рани развој и учење у оквиру породичног окружења.

Ромска деца нису у потпуности обухваћена обавезним припремним предшколским програмом или га похађају нередовно и у краћем трајању. Обухват обавезним припремним предшколским програмом у општој популацији је скоро потпун (око 98%), за разлику од ромске заједнице где је свега 63%. При томе, деца из ромске заједнице која живе у условима сиромаштва у још мањој мери похађају припремни предшколски програм (46%). Коначно, деца из ромске заједнице нередовно похађају припремни предшколски програм и у краћем трајању од прописаног. Имајући у виду да је његова основна функција да припреми децу за полазак у основну школу и да, на тај начин, делује превентивно на неуспех у основном образовању, види се да предшколске установе нису довољно спремне и/или немају довољно капацитета да се прилагоде потребама деце из ромске заједнице. Због тога велики број ромске деце није довољно припремљен за полазак у основно образовање, што је важан фактор каснијег неуспеха у образовању.

Недостатак подстицаја за рани развој деце из ромске заједнице је резултат четири неповољне околности. Прво, значајан број деце живи у лошим стамбеним условима, у условима сиромаштва и са родитељима који имају низак ниво образовања и нису запослени. Услед тих околности родитељи нису у могућности да обезбеде деци исте подстицаје за рани развој и учење као други родитељи (развојно подстицајне играчке и књиге, развојно подстицајне активности). Друго, многа ромска деца живе у сегрегисаним насељима која су удаљена од важних друштвених ресурса (здравствени, образовни, културни, спортски). Треће, ромска деца су у далеко мањој мери укључена у програме предшколског образовања. Четврто, ромска деца која су укључена у предшколско образовање сегрегисана су у посебне групе (понекад и у тзв. „развојне групе” које су намењене деци са сметњама у развоју и инвалидитетом), толерише се њихово нередовно похађање чак и припремног предшколског програма који је обавезан или се похађање програма организује у скраћеном обиму. Све то указује да чак и она ромска деца која су укључена у предшколско образовање не добијају исти квалитет услуге као друга деца.

Главни разлози за такво стање су вишеструки. Међу разлозима који се односе на систем предшколског образовања кључни су следећи: (а) капацитети предшколских установа су ограничени због чега је конкуренција за упис деце велика или су вртићу удаљени од насеља у којима живе Роми и Ромкиње, (б) дискриминација деце из ромске заједнице приликом остваривања права приоритетног уписа од стране предшколских установа, (в) неспремност и недостатак капацитета предшколских установа да се прилагоде образовним и културним потребама ромске деце, (г) пропусти јединица локалне самоуправе и центара за социјални рад да обезбеде ромским породицама додатне облике подршке (финансијске и нефинансијске) који би омогућили ромској деци да покрију трошкове редовног похађања предшколских програма, (д) процедуре за остваривање права на приоритетан упис и додатних облика подршке су сложени и некада повезани са одређеним трошковима, и (ђ) непостојање довољног броја педагошких асистената и/или ромских медијатора у јединицама локалне самоуправе који би могли да пруже подршку ромским породицама у остваривању њихових права. Уз све ове разлоге треба додати и да неки родитељи из ромске заједнице, слично родитељима из опште популације, сматрају да похађање вртића није неопходно деци која имају некога у породици ко може да буде са њима преко дана и нису довољно свесни важности предшколских програма за подстицање раног развоја и учења деце. Предшколске установе и локална самоуправа мало чине на сензибилизацији и мотивисању родитеља да децу упишу у предшколске установе.

Нижи обухват и нижа стопа завршавања у основном образовању. Основно образовање је обавезно и треба да има универзалну покривеност. У општој популацији обухват обавезним основним образовањем је скоро потпун, док је у ромској заједници око 85%, што није оправдано. Услед недовољне припремљености за полазак у школу, око 30% ромске деце уписује први разред са закашњењем (најчешће са једном годином закашњења), при чему је то у нешто већој мери случај код дечака и ромске деце која живе у руралним срединама и у условима сиромаштва. Услед тешкоћа са којима се суочавају током основног образовања (дискриминација, недостатак адекватне додатне подршке, сиромаштво, итд.), свега 64% ромске деце завршава основно образовање − то је значајно више у односу на 2005. годину када је свега 28% деце завршавало основно образовање, али и даље значајно ниже у односу на стопу завршавања у општој популацији која износи 93%. При томе, стопа завршавања основног образовања међу децом из ромске заједнице која живе у условима дубоког сиромаштва је још нижа, што указује на то да се ова ромска деца суочавају са додатним проблемима поред оних са којима се суочавају друга ромска деца.